Prva liga Srbije >>
Omladinska liga FSRZS >>
Kadetska liga FSRZS >>
Pionirska liga FSRZS >>
Košarka, Druga liga Srbije >>
Himne FK Sloboda >>
Smiler & FF - Freedom >>
Slobodine novine br. 1 >>
Slobodine novine br. 2 >>
Slobodine novine br. 3 >>
Slobodine novine br. 4 >>
 
 
02/23/2012 Hari i Užice - ljubav na prvi pogled
Intervju sa Hajrudinom Rovčaninom, bivšim igračem, danas članom Skupštine Slobode
Čvrsta odbrana, brza kontra, lopta na krilo, centaršut, skok, gooool! Godinama uhodan stil igre koji je gajila Sloboda i na strani i kod kuće. Upravo taj stil zahtevao je visokog i snažnog centarfora koji bi razbijao protvničke štopere i koristio centaršuteve.

Na slici: Rovčanin (levo) vreba priliku protiv Rabotničkog na Begluku 1980.
(1:0 - u pozadini zapadna tribina).


U taj profil igrača se početkom 80-ih idealno uklopio Hajrudin Rovčanin, čovek koga su Užice i užicka publika naterali da se opredeli za život u našem gradu!

Ovaj sjajni fudbaler je rođen u Pljevljima, a karijeru započeo u Beranama.
Kasnije prelazi u Hajduk sa Liona, gde postiže 50 golova za dve sezone! To nije promaklo čelnicima OFK Beograda, koji ga pozivaju na Karaburmu.
U pripremnom periodu OFK Beograd (tada ispao iz 1. lige i odmah želeo da izbori povratak) beleži 13 golova, od čega Hari sam postiže 12.
Ilija Petković je želeo da ga zadrži, ali usled niza okolnosti Rovac se seli u FAP iz Priboja, koji je bio veliki rival Slobode u borbi za II ligu SFRJ 1979. godine.



Hari, možete li nam približiti period vašeg dolaska u Slobodu?

- Pa, prvo, važno je reći da sam igrao za FAP iz Priboja, koji se te godine borio sa Slobodom za ulazak u II ligu. Tokom cele sezone ova dva tima su bili glavni kandidati za ulazak u viši rang. U Priboju je bilo 2-2, bile su pune tribine i bilo je oko 2-3 hiljade Užicana na stadionu. U Užicu pravi spektakl, 10.000 ljudi na stadionu, dosta je bilo i Pribojaca. Već sam tu bio očaran atmosferom koja vlada, publika je bila neverovatna. Sećam se da me je pokojni Ljubo Dubljanin pozvao sa tribina i rekao mi da moram doći u Slobodu!



Sloboda je pobedila u toj istorijskoj utakmici 1:0 i ušla u II ligu, a Vi ste definitivno odlučili da dođete u Užice?

- Da, već te 1980. sa 23 godine dolazim u Užice. Prvi trener u Slobodi mi je bio Nedeljko Gugolj, Slovenac. Uklopio sam se lagano u Slobodinu taktiku i u prvoj sezoni postigao 14 golova.



Najvece utakmice 80-ih?

- Protiv Borca iz Čačka, to je bio pravi derbi. I u Čačku i u Užicu su bile krcate tribine i uvek je bilo napeto. Takođe je derbi meč bio i sa Napretkom iz Kruševca.


Mi smo 70-ih i 80-ih “hranili” velike timove prve lige igračima. I iz Vaše generacije je mnogo igraca otišlo u 1. ligu?

- Mi smo tada bili mnogo jaki. Zamisli samo kada u jednoj sezoni iz kluba ode 7 igrača u inostranstvo na zapad ili u naše najjače klubove. Evo, secam se: Pandurović, Berić, Krdžević, Ršum, Jovičić, Arsenijević, Šabotić, Stevović, Drulović, ja ... svi smo otišli u jake klubove. Ciga Đorđevic mi je rekao da bi ovaj tim sada bio medju prve 4 ekipe u Srbiji”



Brzo ste postali miljenik publike, jedan od lidera tima. Posle par dobrih sezona usledila je jako bitna stvar za Vašu karijeru, postali ste prvi igrać koji je nosio dres Slobode i igrao za reprezentaciju istovremeno!

- Da, poziv u Olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije, koja je bila sačinjena od drugoligaških igraca. Bio je to sjajan tim, pomenuću samo Halilovića, Ljalju, Lacmanovića, Ćirkovića ... Igrali smo Nehruov kup u Indiji pred 100.000 gledalaca. Indijci su pored svoje reprezentacije navijali i za Jugoslaviju. Kakvu smo atrakciju predstavljali govori i činjenica da od kolone navijača nismo mogli po nekoliko sati da dođemo do stadiona autobusom. Svi su želeli da nas dotaknu, da mahnu, vikali su Nehru – Tito! Tu u Indiji je usledio najlepši trenutak moje karijere. U Nju Delhiju, ćerka Nehrua, Indira Gandi mi predaje pehar za igrača utakmice. Mi smo tu utakmicu nažalost izgubili od Urugvaja 1-0. Oni su bili u mnogo jakom sastavu. Izdvojio bih Frančeskolija. Inače, zabeležio sam 11 reprezentativnih nastupa.



Ko Vam je bio omiljeni saigrač?

- Dušan Arsenijević - kao iz topa odgovara Rovac. Mi smo bili tandem, on desni vezni, ja špic.



Treneri koji su uticali na Vašu karijeru?

- Nedeljko Gugolj je ostavio jak utisak na mene. Bio je trener koji je imao veliko uvažavanje prema igračima, veliki gospodin. Njemu je samo teren bio merilo, van njega nije želeo nista da zna. Takođe bih pomenu i Žorža Lekinsa, trenera Serkl Briža, kluba u kom sam nastavio karijeru. Lekins je desetak godina bio selektor Belgije.



Utakmice kojih se rado sećate u dresu Slobode?

- Ima ih mnogo... Recimo, protiv Napretka iz Kruševca! Pobedimo 3-2, ja dam 3 gola i u “Sportu” dobijem ocenu 10. Utakmica protiv Radničkog iz Pirota mi je posebno urezana u sećanje. Kada smo bili na putu za Pirot javljaju mi da mi se supruga Rada porodila. Sutradan na utakmici, iako smo bili jako oslabljeni (nisu igrali Šabotic i Arsen) pobedili smo 2-0 i odneli sva tri boda u Užice!



Čuvena utakmica posle demonstracija u Prištini?

- I ta je posebna. Oni su bili pod sankcijama zbog demonstracija i prvi tim posle sankcija koji im je gostovao bili smo mi. Pred 20.000 fanatičnih navijača odigrali smo 1-1 sa Prištinom za koju je tada igrao Fadilj Vokri. Žestoko je bilo. U Užicu slavlje. Na prvi trening posle utakmice izlazimo svi zajedno na teren, a zapadna tribina puna! Ljudi su došli da nas pozdrave!



Svaka utakmica sa Borcem je za pamćenje, koju izdvajate?

- Moram dve, prvu kada sam dao gol glavom sa 16 metara, a drugu kada nas je sudija konstantno “potkradao” i izazvao reakciju mog saigrača koji ga udara šamarom. Odmah je usledio prekid utakmice koja je kasnije registrovana rezultatom 3-0 za Borac.



Obzirom na poziciju u timu, bili ste često na meti protivničkih odbrambenih igrača?

- U toj ligi igralo se prilično žestoko. Kada se igra u Makedoniji ili na Kosovu, često se dobiju velike batine, a sudija ne sme da svira ništa. Tu je bilo bitno ostati živ i zdrav. U sećanju mi je ostao jedan igrač Lovćena sa Cetinja, Kaluđerović. Visok 195cm, krupan, bradat, izljubi me i izgrli pre utakmice kao najrođenijeg, a kada je počela utakmica ni sam nisam siguran koliko me je puta udario sa i bez lopte. Posle nekog kornera hvatao me i za vrat, što je naravno ”promaklo” glavnom arbitru. Hahaha, iste sezone oni dolaze u Užice i isti taj Kaluđerović postaje glavna meta naše publike, koja zna da oseti nesigurnost i nestabilnost kod igrača ... Kaluđerović počinje da “luta” po terenu, da se nervira i naravno, da pravi mnogo grešaka.



Imali ste mnogo ponuda, cak i od “Reala sa Nišave?

- Tražili su me Radnički Niš i Velež iz Mostara. Bili su prvoligaši i nudili su sjajne uslove. Sa Radničkim sam se dogovorio, potpisao ugovor, rukovao se i izljubio sa ljudima. Izađem ispred kancelarije i zateknem svoju ženu kako plače. Znao sam o čemu je reč. Ni njoj ni meni se tada nije išlo iz Užica. Navikli smo se na ovaj grad, stekli mnogo prijatelja, nismo bili spremni da počnemo sve iz početka. Vratim se u kancelariju, kao da pogledam jos jedanput ugovor. Gledam ga, kao čitam nešto i na zaprepašćenje svih prisutnih, cepam ga na 4 dela. Izlazim iz kancelarije i izvinjavam se ljudima. Po povratku u Užice, bilo mi je lakše čim sam video našu česmu "Lav". Još uvek čuvam delove tog ugovora!



Aktivni ste član Kluba i danas, kakvo je Vaše mišljenje o današnjoj Slobodi?

- Da, ja sam član Skupštine kluba i mogu da ti kažem da sve što se sada događa u našem klubu je fenomenalno. Imamo jedan od najlepših stadiona u Srbiji, imamo sjajne rezulate. U Užicu smo uzeli meru Partizanu, a Vojvodina i Zvezda su se provukli i odneli po bod. Istorijska jesen. Moram da pomenem da su uspesima Slobode mnogo doprineli Jovo Marković i Dragan Subotić. Da nije bilo ovih ljudi, ko zna kada bi se ovakav pomak u užičkom fudbalu napravio. Ne mogu a da ne pohvalim trenera Stamenkovića. To je čovek sa vizijom, koji, sve što zamisli – ispuni.



Šta zamerate?

- Jako loš rad sa mlađim kategorijama. Mislim da klubu, pored terena za trening, nedostaje i stručni kadar za rad sa decom.



Često gledate Slobodu ?

- Ma gledao sam sve! I na strani i kod kuće. Freedom Fighters su sjajni i iskreno, čast je za klub imati takve navijače! Mnogo dobrih akcija su napravili, samo neka tako nastave. Iskreno, voleo bih kada bi ih bilo 200-300 više na utakmicama, ali i ovako je mnogo dobro.



Omiljeni igrač iz trenutne postave?

- Tiago Galvao, tehničar, dribler, eksplodiraće na proleće - bez nedoumice je Hari.



Zak kraj, idelanih 11 po Vama?

- Mogu da navedem igrače koje lično poznajem, sa kojima sam igrao, jer ako bih krenuo po istoriji Slobode, bilo je tu mnogo dobrih igrača ...


1.Goran Pandurović
2.Berić
3.Krdžević
4.Brane Veselinović
5.Stanković
6.Dušan Arsenijević (otac Nemanje i Filipa)
7.Šabotić
8.Popović
9.Stevović
10.Ljubinko Drulović
11.Davor Kasalica (otac Filipa Kasalice)

Trener: Nedeljko Gugolj.



Hari Rovčanin je kao fudbaler došao u Užice, grad koji ga je očarao.
Oženio se ženom sa ovih prostora, dobio dvoje dece i dan danas živi i radi u svom Užicu, nasmejan i mladolik, skoro kao kada je pre 32 godine stigao u grad.
Predstavnik je ADIDAS-a u Užicu, pa je i na taj način ostao u sportskim vodama.
I dalje je aktivan u Slobodi kao član Skupštine, navijač i čovek koji širi pozitivne vibracije oko Kluba.
Jednom rečju - pravi SLOBODAŠ!


Hvala Hari, vidimo se na Begluku!